Након 31 године од завршетка осмог разреда, некадашње VIII-Д одељење, генерација 1980, се по први пут поново окупило испред Основне Школе „Слободан Секулић”, заједно са нашом драгом учитељицом Миљанком Андрић и разредним старешином Стојимиром Вукашиновићем.
Три деценије касније стајали смо поново заједно – исти они ђаци, само старији и зрелији, додирнутим сунцем и ветром година. За многе од нас овај дан је био посебно емотиван. Неки су из Ужица отишли пре много година и живот нас је одвео на различите стране, али данас је било довољно само неколико тренутака да схватимо да она искрена повезаност из детињства и даље живи у свима нама.
Школа у коју смо некада несигурно закорачили по први пут, кроз године нас је учила много више од падежа и једначина. Учила нас је поштовању, љубави, пријатељству, да је поред доброг ђака још важније бити добар друг и добар човек.
Данас нас је поново дочекала као некада – достојанствена, постојана и пријатна, као део нас самих. Њеним ходницима се и даље провлаче исти мириси, а из сваке цигле извиру сећања – контролни и писмени, шапутање одговора, враголије на одморима, дељење ужине, несташлуци, симпатије и дечије тајне које су нам тада биле цео свет.
Бескрајно смо захвални што смо успели да се окупимо, да оживимо наше ђачке дане и да поново прошетамо кроз школу која је дала печат нашем одрастању.
„Пријатељство се не бира, оно бива ко зна због чега, као љубав.“ – Меша Селимовић
