Слово о блаженопочившем патријарху српском Г.Г. Иринеју
Када се сусрећемо са смрћу људи које смо познавали, волели и уважавали, увек је у нама осећај празнине, таме, осећај да нешто недостаје, а требало би да је ту. Смрт сама по себи јесте страшан догађај, а сам апостол Павле каже да је смрт наш највећи непријатељ. Догађај који нужно следи након смрти је сахрана, која по самом помену у нашем народу изазива бојазан. Међутим, ако дубље анализирамо глагол сахранити, наилазимо на један врло занимљив етимолошки појам и охрабрујући за сваког човека. У старословенском језику (а данас и у савременом руском језику) овај глагол значи чувати – чувати нешто што нам је драгоцено од заборава. Када нешто чувамо то чинимо са надом да ћемо га некада поново употребити и да ће нам користити. Тако и приликом сахране – полажемо тело не у заборав, већ на чување да би човек од кога смо се опростили био сачуван до свог сусрета са Богом. Због тога и ми, сећајући се малог Мирослава који се родио у селу Видова недалеко од Чачка давне 1930. године, а који се школовао од Чачка преко Призрена па до Атине, живимо у нади да је испунио своју мисију овде на земљи и да је отишао у наручје Господа. Свој земљски живот од малена посветио је Богу и још као дечак пожелео да упише Богословију. Промисао Божија одвела га је у Богословију Светих Кирила и Методија у царском граду Призрену који му је остао у срцу до самог краја овоземаљског живота и којег је у својим проповедима стално помињао – подсећајући нас да је Косово наша заветна земља коју не смемо никада оставити. После богословије одлази у Атину на постдипломске студије, а током боравка у Грчкој често посећује Свету Гору где се напаја духовношћу светогорских монаха и поучен тим искуствима враћа се у манастир Острог да духовно води нове монахе, а потом се враћа и у Призрен, сада већ као професор да науци Божијој учи ђаке. Животни пут га даље води у Ниш, где проводи пуних 30 година као нишки владика. Људи који су боље познавали патријарха Иринеја говорили су да је и након избора за патријарха и одласка у Београд Ниш и даље остао у његовом срцу, да своју прву епархију и народ у њој никада није заборавио и да им се увек радо враћао. Од 2010. до 2020. године био је на челу српске цркве као 45-ти српски патријарх, изабран након смрти од Срба много вољеног патријарха Павла. Време у којем је патријарх Иринеј водио српску цркву било је по много чему тешко и турбулентно. Прва тешкоћа са којом се патријарх Иринеј сусрео јесте оправдати улогу патријарха након смрти вољеног патријарха Павла. Но, нека време, народ, историја и љубав цркве о томе суде, а нама остаје да се молимо да патријарх Иринеј буде са Господом, јер се, будимо сигурни и патријарх Иринеј за време овоземаљског живота за нас молио Господу.
Наставница веронауке
Радмила Станков Милић