Данас су наш колектив, али и генерације ученика наше школе, испратили у пензију проф. српског језика и књижевности Милована Алексића, свима познатијег по надимку Рођо. Човек који је деценијама био стуб писмености, културе и лепог понашања у нашој школи, одржао је свој последњи званични час, остављајући иза себе неизбрисив траг у срцима свих који су имали привилегију да од њега уче и са њим сарађују.
Он је био и остао синоним за природну пристојност, бритак ум и јединствену духовитост којом је пленио како у учионици, тако и у зборници. Његове лекције нису биле само сувопарно градиво из граматике и теорије књижевности; биле су то лекције о животу, зачињене препознатљивим хумором који је и најтеже лекције чинио лаким и разумљивим.
Зато и не чуди што су га ђаци и колеге са тог последњег часа испратили онако како једино и доликује једној оваквој величини – уз громогласан аплауз, сузе радоснице и топле загрљаје. Љубав и поштовање који су се данас осетили у ходницима школе показали су колико је професор Алексић био вољен.
Ипак, у свом препознатљивом маниру, професор Милован је и данас остао помало стидљив и збуњен пред оволиком пажњом. Гледајући у лица својих ђака и колега, деловао је као да заправо није ни свестан колики је и какав траг оставио у овој установи и у животима хиљада младих људи које је извео на прави пут. Та скромност је одувек била одлика највећих.
Драги наш Рођо, хвала Вам на свакој лепој речи, сваком осмеху, свакој исправљеној запети и свакој животној мудрости коју сте поделили са нама.
Цео колектив и Ваши ђаци желе Вам много здравља, дуг живот и истинско уживање у данима који долазе. Желимо Вам да у миру и тишини коначно прочитате све ове књиге које од обавеза и дневника нисте стигли да отворите.
Срећна пензија, професоре! Ваша зборница и Ваша учионица Вас никада неће заборавити!
